Zašto je Srbiji potrebno Ministarstvo za zaštitu životne sredine ?

U prethodnoj i sadašnjoj Vladi Republike Srbije ne postoji Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Ovaj bitan resor je podveden pod Ministarstvo poljoprivrede po čijoj sistematizaciji od ukupnog broja zaposlenih  državnih službenika samo mali broj radi na poslovima zaštite životne sredine, dok od ukupne budžetske alokacije po budžetu za tekuću godinu.. dinara je odvojeno za poslove zaštite životne sredine što u poređenju sa.. budžetom n.pr. Ministarstva prosvete iznosi svega … procenata.

Gotovo sve države koje su se nalazile u fazi pristupnih pregovora radi članstva u Evropskoj uniji formirale su samostalna, snažna i dobro ekipirana Ministarstva za zaštitu životne sredine. U nekim sredinama, n.pr. Crnoj Gori, resor se vezuje za održivi razvoj i preko njega za privrednu granu koja je u ovoj zemlji ključna, a to je turizam.

Razlog za ovo je jednostavan. Veliki segment pravnih tekovina Unije se upravo odnosi na zaštitu životne sredine i potreban je solidan administrativni aparat da se ova vrsta obaveza sprovede.

Zaštita životne sredine preklapa se u velikoj meri sa ciljevima i javnim politikama koje se odnose na održivi razvoj. Republika Srbija ima svoju sopstvenu strategiju održivog razvoja koja je usvojena…. godine. Njen osnovni cilj radi koga je doneta je ……

U XXI veku rešavanje kompleksnih problema upravljanja otpadom, prečišćavanja otpadnih voda, proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora postaju još složeniji jer se globalna zajednica okrenula ka sprečavanju daljih klimatskih promena. Ovo znači da Srbija kao i bilo koja druga država, članica UN, stiče obaveze koje proističu iz globalnih pravnih i političkih instrumenata kao što je Protokol iz Pariza o smanjenju emisije CO zaključen… 2015 godine.

Rešavanje problema zapravo treba da čitamo kao korišćenje razvojnih šansi. Ovo je suština procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Nama se kao društvu nudi modernizacijski koncept koji je bitan za poboljšanje kvaliteta života u našoj sopstvenoj zemlji. Ovaj koncept smo obavezni da uspostavimo u formi pravno obavezujućih standarda u rokovima o kojima se dogovorimo sa Briselom. Tokom procesa koji je skup i koji stoga ne može da se finansira isključivo iz domaćih javnih izvora postoje značajne mogućnosti da se obezbedi finansiranje iz sredstava EU, ali će ovo u sve većoj meri da bude moguće i iz globalnih izvora jer planeta je jedna, a zagađenje ne poznaje granice. Svi koji na planeti žive koriste u osnovi isti vazduh, izvore vode, uživaju ili trpe posledice nepredvidivih klimatskih promena.

Stoga valja nam ponovo uočiti da smo suočeni smo sa nizom obaveza koje su međunarodne prirode i koje nećemo moći da izbegnemo.

Postoje jasno vidljivi načini i dostupna iskustva bliskih nam društava o tome kako da obaveze, koje u svakom slučaju moramo da ispunimo, preokrenemo u naše razvojne šanse. Ovo znači da je moguće stvoriti uslove da se pokrene domaća cirkularna ekonomija, otvore hiljade novih radnih mesta na poslovima proizvodnje organske hrane, obnovljivih izvora energije, reciklaže i to na difuznoj osnovi u selima, gradovima malim i velikim. Stoga zaštita životne sredine jeste skup kompleksnih izazova koji mogu da nam pomognu da iznađemo načine da se zaustavi opadanje ekonomske aktivnosti i zamiranje života u ruralnim područjima.

Pošto je ovo posao državne uprave onda je sasvim razumno ove strukture ojačati formiranjem posebnog Ministarstva za zaštitu životne sredine koje može i treba da baštini i objedini sve prethodne pokušaje izrade nacionalnih dokumenata u ovoj oblasti, okupi stručnjake i animira javnost za pitanja koja se tiču svih nas i naše dece, odnosno budućnosti zajednice kojoj pripadamo.

Continue Reading

Kako da pregovaramo sa EU

Često se u našoj javnosti, kako onoj stručnoj, tako i široj, među građanstvom, postavlja pitanje kada će Srbija da postane članica Evropske unije. Ovo je sasvim razumljivo ukoliko imamo u vidu da običan građanin naše države cesto, ako je verovati skorašnjim istraživanjima javnog mnjenja, poistovećuje članstvo Srbije u EU sa boljim kvalitetom života. Svako priželjkuje bolju budućnost. Pogotovo kada se pogled baci na neke od komšija: Bugari, Rumuni i Hrvati ne samo sto slobodno putuju diljem zapadne Evrope, već se tamo legalno i lako zapošljavaju.
Odgovor na gornje pitanje je do pre neku godinu bilo moguće dobiti, sa visokim stepenom preciznosti, putem jednostavne analogije.

Naime, ukoliko se uzme kao startna pozicija otvaranje pristupnih pregovora države koja je stekla status kandidata za članstvo u EU, onda je potrebno do oko sedam godina da se oni okončaju i još neko dodatno vreme da države članice ratifikuju pristupni ugovor nove članice u svojim zakonodavnim telima, nakon sto je referendum “kod kuće” o učlanjenu, dao pozitivne rezultate. Tako je, recimo, prolazno vreme potrebno Hrvatskoj moglo da se sračuna po analogiji sa Slovačkom ili Modarskom.

Naravno, dosta toga je uvek završilo ne samo od ispunjenja tehničkih kriterijuma koji su bili i ostali conditio sine qua non za učlanjene već i od kvalitetne diplomatske mreže, dobrog lobiranja u prestonicama najuticajnijih članica (Berlin, Pariz…), kao i od mogućnosti da se obezbedi da neka od postojećih država članica bude sponzor interesa države koja je aspirant na članstvo.
Sve je to bilo tako dok nije nastala finansijska kriza, dok evro nije uzdrman, uz kontinuiran priliv migranata na spoljne granice Unije, sto je sve skupa vodilo jačanju populizma, te i skorašnjem odustajanju Ujedinjenog Kraljevstva od članstva u EU. Prvi put se praktično pokazalo da evropske integracije mogu da budu i reverzibilan proces.
Stoga, a imajući u vidu nerešeno pitanje Kosova, proces pregovora o članstvu Srbije biće usporen i komplikovan u poređenju sa preostalim državama koje su ranije primljene u članstvo.

Već sada je vidljivo zaostajanje za Crnom Gorom, koja nema takav pritisak na leđima, a uz to je optirala za članstvo u NATO i ima dokazano solidan ekonomski rast. Naposletku, uslediće referendum o učlanjenu Srbije u EU koji će možda da bude krajnje neizvestan ukoliko se na- stavi slabljenje podrške javnog mnjenja. EU je sve manje atraktivna opcija u Srbiji, mada je svima jasno da još uvek ne postoji adekvatna alternativa.

Kako onda da iskoristimo dodatno vreme koje će da nam, delom zbog naših slabosti, a delom zbog internih teškoća same Unije, biti raspoloživo?
Odgovor je, svakako, u tome sto ćemo dublje sagledati proces pregovora o učlanjenu, imajući u vidu naše prethodno iskustvo sa pregovorima oko zaključavanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i stanje u pojedinim sektorima.
Uzmimo kao primer odredbe člana 63. stav 2. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koje regulišu pitanje vlasništva stranaca nad poljoprivrednim zemljištem: “Po stupanju na snagu ovoga

Sporazuma Srbija će da dopusti državljanima država članica Evropske unije da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji, uz potpunu i celishodnu primenu postojećih postupaka. U periodu od četiri godine od stupanja na snagu ovoga Sporazuma, Srbija će postepeno usklađivati svoje zakonodavstvo koje se odnosi na sticanje svojine nad nepokretnostima u Srbiji kako bi državljanima članica Evropske unije osigurala isti tretman kao i svojim državljanima”.
Ovo znaci da je Republika Srbija preuzela pravnu obavezu da omogući stranim državljanima da od naredne godine stiču pravo svojine nad poljoprivrednim zemljištem.

Kako i zašto je ovako nešto ugovoreno (Sporazum je po svojoj pravnoj prirodi međunarodni ugovor) više se niko i ne seca, samo su naši poljoprivrednici nedavno shvatili (o tome je bilo polemike tokom kampanje za prethodne parlamentarne izbore) da ih niko ništa svojevremeno pitao nije, a da će uskoro da konkurencija postane žestoka u nadmetanju za resurse kojima se u svakoj zemlji pažljivo upravlja, jer su presudno vazni i to ne samo ekonomski već i socijalno.

Letimičan pogled pokazuje da su druge države, kada su Uniji pristupale, sebi isposlovale prelazne periode (najčešće u trajanju od sedam godina, a Poljska cak 12 godina) tokom kojih će upodobiti svoje propise o slobodnom kretanju kapitala u ovoj oblasti. U susednoj Hrvatskoj, na primer, nećete moći ako ste stranac (doduše uz uslov da morate da budete iz države članice EU) da pribavite u vlasništvo poljoprivredno zemljište sve do 2020. godine, a u Srbiji, možete da pazarite njive i voćnjake već od 2017. godine!

Dakle, pristali smo nepotrebno na nešto sto nam niko nije nametao (ne znači da nam nije bilo predloženo) i od čega smo lako mogli da se zaštitimo sve dok nas agrar makar malo „ne stane na svoje noge”, a tek po ulasku u članstvo EU.

Continue Reading

Samo konsenzus Srbina spašava

Konsensuz predstavlja saglasnost šireg broja lica o nekom problemu, pitanju koje se odnosi na sve njih i utiče na njihov status. U pitanju je saglasnost velikog broja lica koja svako ponaosob smatraju da pripadaju istoj društvenoj grupi. Opredeljenje, stavovi koji čine ovu međusobnu saglasnost po svojoj sadržini zajednički su svim članovima grupe. O tome među svim članovima grupe postoji svest, oni svi znaju i osećaju da dele isto ili slično opredeljenje. Važniji od postojanja same saglasnosti (društvenog konsenzusa) jeste proces njegovog nastanka. Ukoliko proces živi društvo je vitalno, njegovi se članovi osećaju dobro i uvaženo. Podrazumeva se da se neki članovi grupe neće složiti sa stavom većine, a bitno je da imaju priliku da iznesu svoje mišljenje, da budu saslušani.

Ovde ne pokušavam da opišem mehanizme direktne demokratije referendumskog oblika gde građani odlučuju o pojedinim političkim pitanjima bitnim za zajednicu kao n.pr. u Švajcarskoj gde je to frekventan oblik političke participacije.

Reč je o konsensualizmu koji postoji u mnogim uspešnim, evropskim državama, u formama koje omogućavaju izražavanje saglasnosti građana o bitnom pitanjima i predstavljaju osnovu za dalje donošenje odluka, prevashodno u Parlamentu.

Konsenzus je proces do koga se dolazi dijalogom, razmenom argumenata. Stoga opšta saglasnost nije mrtva, okamenjena forma, jednom zanavek uspostavljena već proces koji nas u demokratskom društvu vodi od jedne do druge stanice društvenog razvoja možda ne najkraćim, ali svakako najbržim putem.

Naime ukoliko ne znamo kuda smo krenuli tamo nikada nećemo stići. Sem toga, ukoliko putujemo u grupi lakše je ići napred ukoliko svi znamo kuda smo krenuli te stoga složno koračamo ka istom cilju.

Kod nas je izgleda i dalje ponajviše onih koji radije preferiraju da se ne zamaraju razmišljajući odviše te svoju sudbinu predaju u ruke nekom kome poveruju.

Prečesto se gložimo međusobno vrlo istrajno oko toga kuda treba da idemo, odnosno kuda smo se zaputili. Pa tako jedni hoće na Zapad, drugi na Istok, treći još dalje na Istok ili Zapad, a poneki negde u nebeske visine, vertikalno nagore.

Takva jedna debata spolja gledano deluje vrlo haotično pošto se uglavnom vremenom svede na sopstvena željena, a nedostajuća svojstva koja učesnici počnu da projektuju na potencijalnog vođu kome će da se priklone. Većina grozničavo želi da nađe sopstveni okvir identifikacije sa vođom, da pređe u sledbeničku ulogu, koju krasi i veliki navijački potencijal, te će tako vođa ubrzo postati slavljen kao jedini, odnosno nezamenljiv, a svi drugi, sledstveno su „ružni, prljavi i zli“.  Oni kako se predstavlja žele da kao pretendeti na vlast da nas ugroze, te oni i njihove pristalice zaslužuju da ih omrznemo ili u najboljem slučaju prezremo jer ne razumeju sve kvalitete onog za koga smo se opredelili i kome žarko želimo da verujemo.

Komunikacija se zatvara u vertikalne silose i između sledbeničkih grupa nema razmene argumenata o tome šta je za „sve nas“ najbolje već se „razmenjuju koplja“ o tome čiji je odabrani lider najbolji. Iza ugla je potom svrstavanje u prvu, drugu, treću, petu Srbiju.. koje navodno mogu da postoje samo paralelno, (nalik Matriksu), kao da nije reč o ljudima koji žive zajedno u istoj zemlji.. (?)

Ko god da iz takvog odmeravanja snaga izađe kao pobednik svi drugi osećaće se poraženo i otuđeno, a veliki broj sugrađana ostaje po strani, optira da ne učestvuje u izbornom procesu što („beli listići“).

Novoizabrani lider neće uživati širu podršku za sprovođenje svog programa, kakav god da jeste predlagao, veliki deo društva pružaće otpor (jer nisu bili adekvatno prethodno uključeni u proces) i brod koji mu je poveren da njime krmani teško da će da se kreće u željenom pravcu pošto posada na palubi samo jednim delom punim srcenom sprovodi naređenja kapetana.

Nekada je u vreme srpskih slavnih ustanaka protiv tuđina bilo jednostavnije. Cilj je bio jedan i jasan i ime mu je bilo borba za slobodu. Odlučivali su samo muškarci, odnosno oni koji su mogli da nose pušku i da se tuku u ratu. Stanovnici Srbije koji su u to vreme mogli da odlučuju o bilo čemu su bili malobrojni, najčešće nepismeni, a nije bilo naravno Interneta niti elektronskih medija. Ključno je bilo okupiti na Saboru seoske knezove, dogovoriti se među sobom kada se kreće u boj i ko će da nas predvodi. Znalo se ko je neprijatelj i šta nam je cilj. Sloga je bila velika, a dogovor je bio hitar. Sve ovo tako postade naš nacionalni mit o potrebi da imamo snažnog vođu koga je narod zavikao, a onda smo mu svoju sudbinu u ruke poverili i verujemo mu slepo kuda god da nas povede i šta god da nam kaže.

Danas sve deluje složeno i zamagljeno. Srbija se takmiči sa drugim zemljama i nekako vidimo da nam ne ide najbolje u proteklim godinama, mnogi nas pretekoše. Doduše tamo gde su komšije i doskorašnja naša braća dospela, u tu neku Uniju, nekako nam neki rekoše da se njoj baš loše piše, sva će se ona raspasti samo što nije, kiselo je tamo grožđe, bolje možda da se tamo i ne zalazi. Imamo mi i gde drugo poći..

Ipak imamo i veoma dobrih iskustava. Setimo se kako je u Skupštini Srbije inicijativom grupe poslanika iz pet različitih poslaničkih grupa, još 2004 godine usvojena Rezolucija o pristupanju Evropskoj Uniji:

http://www.seio.gov.rs/src/dokumenta/nacionalna-dokumenta/rezolucija-o-pridruzivanju-rs

 

U Skuštini tada nije bilo punog konsenzusa o ovom dokumentu, ali je proces koji je usvajanju prethodio uključio sve zainteresovane u Parlamentu, da bi kasnije poslanici koji su na izradi ovog dokumenta radili putovali diljem Srbije da bi pojasnili građanima šta je sadržaj i značaj ove Rezolucije.

 

Nešto kasnije, u Evropskom pokretu u Srbiji, 2005, formirali smo Nacionalni konvent o Evropskoj Uniji, koji i dan danas uspešno radi i traje, a po ugledu na slovačka isukstva: http://eukonvent.org/

 

 

Danijel Pantić

www.danijelpantic.net

Continue Reading

O razvoju biciklizma u Srbiji

Razvojne paradigme kakve smo poznavali krajem dvadesetog veka doživljavaju velike promene kako bi se odgovorilo savremenim shvatanjima održivog razvoja.

Težište projektovanja i izgradnje tranportne infrastrukture unutar urbanih konglomeracija pomera se sa automobila, vozila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, koji je u individualnom vlasništvu i koncepta protočnosti automobilskog saobraćaja (koji gotovo uvek indukuje dodatnu tražnju) ka pešacima i biciklistima, uz jačanje javnog prevoza zasnovanog na vozilima na električni pogon. Uz sve to idu i sistemi deljenja vlasništva nad automobilima, uz dalje smanjenje njihovog ukupnog broja.

Limitiranim resursima koje svi stanovnici grada dele, bez obzira na svoj socioekonomski status, pažljivo se upravlja, a među njima značajno mesto zauzima kvalitetan vazduh sa dovoljnim sadržajem kiseonika !

Razvoj biciklizma, stoga, posmatra se kao značajan za javno zdravlje, održivi transport i zaštitu životne sredine.

U EU smatra se da je neophodno da se proširi shvatanje šire javnosti o tome koliko je razvoj biciklizma kao jednog od sredstava transporta značajan za javno zdravlje I životnu sredinu, blagostanje sadašnjih I budućih generacija. Promocija aktivne mobilnosti I fizičke aktivnosti izuzetno su značajni za razvoj zdravlja kao I produktivnosti stanovništva. Sa razvojem biciklizma emisija štetnih gasova je jednaka nuli, kao i buka, koja nestaje, što direktno doprinosi jačanju zdravlja ljudi i zaštititi životne sredine.

“Parma deklaracija o životnoj sredini i zdravlju” dodatno naglašava potrebu da se zdravlje i životna sredina integrišu u planiranje transporta i mobilnosti. Transport ima važnu ulogu u životima ljudi, bilo da je u pitanju obezbeđivanje pristupa radnim mestima, uslugama, obrazovanju ili odmoru; kroz podršku ekonomskom rastu; ili putem kapaciteta da utiče na njihovu životnu sredinu i zdravlje. Stoga je biciklizam odličan način za promociju zdravog i bezbednog razvoja načina transporta; smanjenje emisije gasova i posledica klimatskih promena; upravljanje održivom mobilnošću – održivi transport I integracija sektora zdravlja , uopšte transporta i zaštite životne sredine.

Sem svega navedenog, Srbija ima veliku biciklističku tradiciju. Tako je Srpsko velosipedsko društvo nastalo još davne 1884 godine, a prva državna trka sa međunarodnim učešćem, oko Kalemegdana, upriličena je 1887 godine. Malo je poznato da je na mestu današnjeg Doma vojske na početku Francuske ulice nekada bio velodrom, koji je sopstvenim sredstvima sagradio Đorđe Vajfert i posvetio ga srpskim sportistima.

Srbija je premrežena transkontinentalnim biciklističkim koridorima, od kojih je najznačajniji Velo 6. Ovaj koridor se proteže uz Dunav i njime već sada možete proći celim tokom od izvora do ušća na biciklu. U celoj svojoj dužini on se proteže od Atlantika do Crnog Mora: http://www.eurovelo.com/en/eurovelos/eurovelo-6

U Beogradu i mnogim manjim gradovima u Srbiji projektuju se biciklističke staze, sve veći broj građana opredeljuje se da deo svakodnevnih aktivnosti obavlja uz pomoć dvotočkaša koji sami pokreću.

Sem toga, biciklizam inspiriše novu, mladu generaciju preduzetnika u pravcu dizajniranja novih mašina, kombinovanja sa elektronapajanjem (radi lakše vožnje na brdovitom terenu), kao i prateće opreme (kacige, rukavice, odela). Šansa za start up firme, dizajnere i domaću industriju. Tako je, nedavno, električni bicikl koji je napravio tim beogradske start-up kompanije “Ono bikes”, http://www.onobikes.com   oduševio je učesnike Pioneers festivala u Beču. Britanski magazin „Gardijan“ ga je uvrstio u pet najboljih proizvoda budućnosti. Njihov proizvod je dizajniran i proizveden u Srbiji sa svim potrebnim performansama vrhunskog „lifestyle“ proizvoda.

Biciklizam narodu, svi na velosipede !

Continue Reading

Moj Dunav zaleđeni

Svake sedme zime se Dunav zaledi. Ovako vele oni koji uz reku i od reke žive: ribari, splavari, skeledžije… Svet skroman i nemoćan spram moćne državne sile koja velikom rekom upravlja. Međutim kada se reka zaledi onda je i država nedovoljno moćna spram prirode i njene nesputane ćudi, kako smo u janurau 2017 ponovo mogli da vidimo.

Polovinom januara sante leda su u Zemunu nosile su sve redom, nezaustavljivo pred sobom: splavove, čamce, marine.. Nizvodno bilo je pitanje hoće li negde nastati ledene poplave ili će led ipak proći dalje ka brani na Đerdapu, gde se, uz malo sreće, neće nagomilati u meri da ugrozi hidrocentralu..

Glavna tema je bila možemo li ikako da led razbijamo sami ili moramo da se snađemo na nekom drugom mestu. Ovo potonje je kako se naposletku pokazalo jedino bilo moguće i to uz angažovanje ledolomaca iz susedne Mađarske i onog jednog preostalog sa Đerdapa koji je u vlasništvu EPS-a.

U isto ovo vreme ugovoren je posao nabavke vojnih aviona u Rusiji koje ćemo remontovati u Batajnici, a što će da poreske obveznike košta 185 miliona EUR. Novi ledolomac košta oko 4 miliona EUR, dakle za pomenuti budžet koji je naša vojno neutralna država namenila za jačanje vojne sile može da se nabavi 46 ledolomaca. Pitanje vremena isporuke je takođe interesantno. Obzirom da se ledolomci, kao i svi veći plovni objekti, rade po narudžbini, od porudžbine do isporuke je potrebno od 14 do 18 meseci. Moguće je ledolomce graditi u Srbiji, a oni mogu da služe kao n.pr. vatrogasni brodovi u letnjem periodu. Radi odbrane celog toka Dunava kroz Srbiju dovoljno je šest ledolomaca. Ovo bi koštalo 24 miliona EUR, a možda bi osnažilo posustalu domaću brodogradnju.

Ona dva ledolomca koja je država imala, kažu da se otuđena, te da stoje nasukani negde u gornjem toku Dunava. Dakle, izgleda da nije opcija da budu remontovani i ponovo stavljeni u upotrebu.

Država je ostala bez svoje flote ledolomaca, a nove nabavila nije, ranije zime su bile tople, ali se ova zadesila vanredno hladna.

Dunav je međunardona reka koja je bitna za trgovinu u širem području istočne i centralne Evrope. Sem onog dela koji teče kroz našu zemlju, celim tokom Dunav prolazi kroz Evropsku Uniju. Trgovina rekom protiče neometano sem kada se zađe u naše carinsko područje. Naravno vremena se menjaju te Srbija napreduje ka članstvu u EU, a mnogi IPA projekti (besplatni za Srbiju kao državu kanidatia za članstvo u EU) su osmišljeni da bi se očistilo korito Dunava u Srbiji, postavio rečni informacioni (navigacioni) sistem, olakšali tehnički aspekti prolaska ovom bitnom saobraćajnom arterijom Evrope.

Nezavisno od svega navedenog plovidba Dunavom je regulisana međunarodnom konvencijom usvojenom 1948. u Beogradu, a sadašnji Predsednk Dunavske komisije je iz naše zemlje.

Možda nas zadesi ponovo nekada neka hladna zima, a možda će da otopli u narednim godinama, nikada se to precizno ne zna, a ova sadašnja moda programskih budžeta je možda bila samo prolazna.

Možda je tako i možda možemo da probamo da se ponovo provučemo, ali izgleda da smo nekome sada dovoljno bitni postali sve takvi kakvi jesmo, hteli mi to ili ne..

U međuvremenu je ojužilo, te se led uglavnom istopio, polako odlazi u zaborav..

 

5.2.2017.

Continue Reading